6.novembar Dan inžinjerije Vojske Srbije – počasna tradicija i posvećenost vojnoj struci

Začeci Inžinjerije datiraju od vremena kada je čovek nastojao da prilagodi prirodne objekte da bi se zaštitio od elementarnih nepogoda i neprijatelja.

Dana 06. novembra, davne 1865. godine, u kraljevini Srbiji doneta je odluka o formiranju roda inžinjerije.

Prve inžinjerijske jedinice – pionirske čete formirane su 1860. godine, a pontonirske 1862. godine.

U drugoj polovini 19. veka međunarodni činioci i okruženje uticali su da se izvrši proces reorganizacije stajaće vojske Kraljevine Srbije. Formirani su rodovi vojske po uzoru na savezničke armije u tom periodu.

U kraljevini Srbiji 26.oktobra  1865. godine (odnosno 6. novembra po novom kalendaru), donet je Zakon o izmeni i dopuni Zakona o uređenju Vojske.

Ovim zakonom je regulisano da se pioniri i pontoniri izdvoje iz artiljerije i da se formira poseban rod vojske – inžinjerija, koja je, pored pešadije, artiljerije i konjice činila okosnicu tadašnje vojske.

Praktično, od tog dana se inžinjerija pojavljuje prvi put kao poseban rod vojske.

Ovaj značajan datum iz istorije razvoja Srpske vojske uzet je za Dan inžinjerije Vojske Srbije.

U bliskoj prošlosti, u ratovima koji su se desili na ovim prostorima, inžinjerija je uspešno izvršavala sve postavljene zadatke i obaveze. Ispoljila je izuzetnu hrabrost, odlučnost, vrhunsku osposobljenost i profesionalnost.

U Srbiji su pionirski i pontonirski bataljon objedinjeni 1874. godine u puk, a posle srpsko-turskih ratova Inžinjerija se proširuje i u drugim specijalnostima.

Do početka Prvog svetskog rata organizacija srpske Inžinjerije nije se bitno izmenila. U gonjenju posle proboja Solunskog fronta srpska Inžinjerija najviše se istakla u podizanju mostova i opravci porušenih objekata na putevima.

U periodu između prvog i drugog svetskog rata tehnički razvoj obeležen je razvojem plovnih sredstava  početkom mehanizacije i motorizacije. U drugom svetskom ratu Inžinjerija se razvijala u posebnim uslovima. Među osnovnim zadacima bile su diverzije na komunikacijama. Od udarnih grupa za izvođenje diverzija, na početku 2. svetskog rata, Inžinjerija NOV je na kraju rata izrasla na šest Inžinjerijskih brigada, od kojih je jedna bila Inžinjerijsko-železnička.

Pored toga Inžinjerija je angažovana na opravci i održavanju komunikacija na oslobođenim teritorijama. U periodu završnih operacija za oslobađanje zemlje inžinjerijska dejstva su bila usmerena na podršci armijskih ofanzivnih dejstava.

Danas je Inžinjerija rod Vojske opremljen u skladu sa mogućnostima zemlje, osposobljen za izvođenje inžinjerijskih dejstava (zaprečavanjem, savlađivanjem prepreka, uređenjem puteva i utvrđivanjem) u savremenim uslovima vođenja rata.

Brojnst i raznovrsnost zadataka koje inžinjerijske jedinice izvršavaju, uslovile su podelu roda Inžinjerije na više specijalnosti, pa tako danas postoje: Izviđačka, Pionirska, Pontonirska, Amfibijska, Putna, Mostovna i specijalnost za Utvrđivanje i Maskiranje.

Ovim povodom, razgovarali smo sa pukovnikom u penziji Mariom Arbutinom i potpukovnikom u penziji Predragom Stančevićem, koji su tokom svoje karijere služili u Generalštabu Vojske Srbije a nakon penzionisanja odlučili su da se priključe Centru za razminiranje Republike Srbije.

Prvi sagovornik, potpukovnik u penziji Predrag Stančević, oficir inžinjerije, započeo je svoju vojničku karijeru 1992. godine nakon diplomiranja na Vojnoj akademiji. Značajan deo karijere proveo je u inžinjerijskim jedinicama, obavljajući poslove razminiranja i savlađivanja vodenih prepreka, kao i učestvujući u borbenim dejstvima. Bio je ključna ličnost u formiranju škole za razminiranje u Banja Luci 1998. godine, koja je kasnije prerasla u Centar za uklanjanje mina u Sarajevu. Obavljao je važne funkcije u Generalštabu Vojske Srbije i bio autor strateških doktrina. Takođe, aktivno je učestvovao u međunarodnim projektima humanitarnog razminiranja sa NATO-om, Evropskom unijom i Vojskom SAD.

Šta za Vas znači Dan inžinjerije?

Срbija i srpski narod su poznati po trnovitom putu za opstanak na ovim prostorima kroz vekove. Naša Vojska je stalno bila uz svoj narod pa tako i inžinjerci.

Za razliku od drugih rodova Vojske inžinjerci su imali privilegiju da kroz ceo svoj razvoj i angažovanje, kako u toku vojnih operacija u ratu, tako i u toku nevojnih operacija i u miru, budu uz svoj narod na terenu i da zajedno rešavaju zadatke sa civilnim sektorom.

Dan rodova, a samim tim i Dan roda inžinjerije se u Vojsci Srbije inače obeležava radno. Poznato je da inžinjerci veći deo svoje karijere provode na terenu, van kasarne (pomoć lokalnim samoupravama na izgradnji i rekonstrukciji lokalnih puteva, pružanje pomoći Srpskoj pravoslavnoj crkvi na uređenju manastirskih i crkvenih objekata, otklanjanje posledica snežnih padavina, poprečno svlađivanje vodenih prepreka i otklanjanje posledica tokom poplava i drugo) i naravno da na taj dan nisu baš svi u mogućnosti da budu u kasarni i da svečanim defileom obeleže taj dan.

Međutim, oficiri i podoficiri inžinjerije na ključnim dužnostima (komandanti, načelnici, pomoćnici komandanata ili lica koja odredi komandant ili načelnik) stalno su pronalazili vreme da obiđu kolege na terenu, sednu pod šator, a bogami često i na neke improvizovane klupe i stolove, pa čak i na panjeve i da zajedno popiju kafu, ako se nađe i pokoja čašica domaće rakije, i ručaju zajedno vojnički ručak. E to je za inžinjerce mnogo značilo, pa samim tim i za mene pošto sam skoro ceo svoj radni vek proveo na terenu.

Obično se na taj dan okupe i aktivni i penzionisani inžinjerci, prisetimo se  dobrih i srećnih trenutaka i dan kada odamo počast našim nesrećno stradalim inžinjercima.

Kako ste se zainteresovali za inžinjeriju unutar Vojske?

Za inžinjeriju unutar Vojske sam se zainteresovao tokom školovanja na Vojnoj akademiji. Iako smo u to vreme, kao i svi studenti, razmatrali koji rod da odaberemo, meni je inžinjerija od samog početka bila bliža jer mi je pružala mnogo mogućnosti za dalje školovanje na civilnim fakultetima, kao i za sticanje diplome diplomiranog inžinjera niskogradnje. Od malih nogu sam imao interesovanje za tehničke discipline, rešavajući tehničke zadatke i zanimajući se za konstrukcije, statiku, geologiju i inžinjerijske radove, što mi je dodatno olakšalo odluku da se opredelim za ovaj rod.

Koji su najznačajniji projekti na kojima ste radili?

Kao oficira inžinjerije bilo ih je mnogo. Kada je u pitanju oblast razminiranja svaki projekat na kom sam radio imao je svoje specifičnosti. Za mene lično najznačajniji projekat je to da je, sve što sam planirao, koordinisao, organizovao i kontrolisao, prošlo bez incidenata za moje potčinjene, a da su sve planske aktivnosti bile izvršene, posebno ako se uzme u obzir da je posao razminiranja u miru možda i najvisokorizičniji posao.

Kako inžinjerija doprinosi vojnim operacijama?

A kud bez inžinjerije? Kako obezbediti kretanje? Kako preko vode?  S čim i kako se utvrditi i maskirati? Ko da poruši most ili putnu komunikaciju ako je to neophodno da bi se zaštitile druge jedinice Vojske a i civilno stanovništvo, i na kraju krajeva nema te vojske koja nema inžinjeriju. Samo je razlika, i to ne velika, u organizaciji inžinjerije, kao i opremi i sredstvima sa kojim su inžinjerijske jedinice opremljene. Moj lični moto je: „Bez inžinjerije nigde“.

Možete li opisati neki značajan trenutak u vašoj karijeri kao vojnog inžinjerca?

Za mene su svi bili od značaja, kako za Vojsku tako i za državu u celini.

Iskoristio bih priliku da iz iskustva kažem da se greške u radu u oblasti razminiranja ne mogu ispravljati, odnosno, direktno utiču na ugrožavanje vlastitog života i života drugih, a onaj ko ih čini najčešće je njihova žrtva.

Kako se obrazovanje i obuka inžinjeraca u Vojsci razlikuje od civilnog sektora?

Kada je u pitanju obrazovanje to se završava na Vojnoj Akademiji, mislim da ima prostora da se usavršavanje u oblasti humanitarnog razminiranja još više nadogradi.

Međutim, obuka vojnih deminera, po mom mišljenju, ne razlikuje se mnogo od obuke u civilnom sektoru. Naglasio bih da se u poslednje tri godine vojni demineri obučavaju i u našem Centru po međunarodnim standardima uz naše instruktore i podršku instruktora iz inostranstva. Trudimo se da u budućnosti Centar za razminiranje, u saradnji sa MO i MUP-om, obučava veći broj deminera za potrebe na nacionalnom i međunarodnom nivou.

Koji su najvažniji aspekti timskog rada u inžinjerijskim projektima unutar Vojske?

Po mom mišljenju, znanje, liderske veštine, iskustvo i disciplina. Naravno Vojska je po tome poznata. Drugi bi možda ove aspekte drugačije definisali, ali po mom skromnom mišljenju smatram da, kada je u pitanju timski rad, ovo su temelji.

Takođe, pošto sam do skora radio u Vojsci na poslovima razminiranja, ono što bi posebno istakao jeste to da poslove razminiranja u našoj vojsci trenutno obavljaju najiskusniji oficiri i podoficiri inžinjerije i tehničke službe koji su prvi stali u redove otklanjanja posledica tokom bombardovanja NATO na SRJ 1999. godine, kao i odmah posle toga, pa sve do danas.

Kako Vojska odgovara na inovacije u inžinjeriji u vojnim strukturama?

Najkraće rečeno u skladu sa izazovima i pretnjama.

Verujem, a i znam iz iskustva da Vojska prati savremene trendove i tehnološki napredak i da u skladu sa procenama aktivno učestvuje u inovacijama.

Poznato je da naša Vojska ima izuzetno dobre stručnjake,  institute i centre koji se bave inovacijama, ne samo u opremanju već na prvom mestu u organizovanju, načelima i pravilima upotrebe, lične i kolektivne zaštite i drugo.

U oktobru 2023. godine Centar za razminiranje i Ministarstvo odbrane i Generalštab Vojske Srbije potpisali su Sporazum o obuci pripadnika Vojske Srbije u razminiranju i uklanjanju neeksplodiranih ubojnih sredstava u Centru za razminiranje, bez naknade i u skladu s potrebama Vojske Srbije.

Sada svoje znanje i iskustvo prenosite na mlade kolege u Centru za razminiranje, koliku važnost ima saradnja vojnog i civilnog sektora u protivminskoj delatnosti?

Da. U vojsci je pored saradnje još poznat termin i sadejstvo. Vojska je oduvek sarađivala sa civilnim strukturama, a sadejstvo se odnosilo samo na vojne jedinice tokom izvršenja vojnih operacija.

Kada je u pitanju saradnja u protivminskoj delatnosti iz iskustva znam da su postojali i da još uvek postoje različiti stavovi kako u civilnim strukturama, tako i u Vojsci. Međutim, lično smatram da je ovaj jaz u većoj meri prevaziđen i da je saradnja svakog dana u usponu, posebno u oblasti obuke, opremanja i razmene iskustava. Naravno da postoji potreba za produbljivanje te saradnje i u drugim aspektima, pogotovo na izmenama i dopunama normativnog uređenja ove oblasti na nacionalnom nivou, inovacijama, zajedničkom angažovanju na projektima čišćenja, pomoći žrtvama mina i drugo.

Pukovnik u penziji Mario Arbutina tokom 31 godine službe u Vojsci, prošao je kroz različite obrazovne i profesionalne faze, završivši Vojnu akademiju, kao i višestruka komadno-štabna i generalštabna usavršavanja. Obavljao je različite komando-štabne dužnosti, a u svojoj karijeri je stekao brojne nagrade, uključujući Medalju za zasluge u oblasti odbrane, oficirsku sablju, i pohvale za izuzetne rezultate. Vanredno je unapređen u čin pukovnika, a tokom službe stekao je i značajna međunarodna iskustva, uključujući kurseve u inostranstvu.

Završetkom Vojne gimnazije i Vojne akademije – smer inžinjerija i kasnije kroz profesionalnu vojnu karijeru i dodatnih specijalističkih usavršavanja stekao je neprocenjiva teorijska znanja, praktične veštine i bogata iskustva u oblasti planiranja, organizovanja, izvođenja i kontrole raznih inžinjerijskih radova i zadataka.

Prema njegovim rečima, inžinjeriju kao rod vojske može izabrati samo onaj koji voli njenu raznovrsnost, težinu i izazove koje pruža i koji se protežu od izgradnje i rekonstrukcije puteva i saobraćajnica, izgradnje i održavanja mostova, rušenja elemenata i materijala, savlađivanja vodenih i suvih prepreka, izgradnje i uređenja skloništa i zaklona i maskiranja pa do najopasnijih i bezbednosno visoko rizičnih poslova sa minsko-eksplozivnim sredstvima.

„Upravo sinergičan spoj teorije, prakse i iskustava uz doslednu primenu propisanih tehnika i procedura izvođenja radova, timske sloge i visoke koordinacije rada, kao i neprikosnoveno sprovođenje svih mera bezbednosti i zaštite ljudi, materijalnih sredstava i životne sredine su garant kvaliteta, profesionalnosti i uspeha svakog projekta i posla.

Jedan od najizazovnijih i bezbednosno složenih zadataka pripadnika inžinjerije je svakako razminiranje i uništavanje neeksplodiranih minsko-eksplozivnih sredstava i drugih eksplozivnih zaostataka ratnih sukoba na prostoru Republike Srbije“, rekao je pukovnik Arbutina.

Zbog navedenog je i lično ponosan jer je, kako kaže, više puta imao priliku da bude deo najstručnijeg vojnog tima za pronalaženje i uništavanje izrazito opasnih kasetih  i avionskih bombi velikih eksolozivnih masa zaostalih nakon Nato agresije na SRJ 1999. godine. Tokom realizacije tih najopasnijh poslova nisu brojali pronađene i uništene bombe već su brojali spašene živote građana naše zemlje od zaostale i podmukle smrtonosne pretnje.

Sada, pukovnik Arbutina svoja iskustva i znanja nesebično deli i prenosi mladim kolegama u Centru za razminiranje.

„Upravo zbog neprocenjivog znanja, profesionalnosti i stečenih iskustava u praksi penzionisani inžinjerci uz podršku i u saradnji sa Centrom za razminiranje Republike Srbije kao nadležnom institucijom, mogu dati svoj pun doprinos u stručnoj edukaciji, razmeni iskustava i daljem usavršavanju i osposobljavanju civilnih lica koja će se baviti poslovima pronalaženja, prepoznavanja, uklanjanja i uništavanja neeksplodiranih eksplozivnih sredstava, kao i edukacije građana i posebno dece na moguće pretnje i bezbedne postupke i procedure u slučaju pronalaska ili nailaska na pretnju“, istakao je Arbutina.

Pukovnik u penziji Mario Arbutina i potpukovnik u penziji Predrag Stančević, predstavljaju primer istinske posvećenosti stručnom i etičkom radu u oblasti razminiranja. Njihova dugogodišnja karijera u Vojsci Srbije, kao i aktivno učešće u međunarodnim projektima, donela im je bogatstvo znanja i iskustva koje su odlučili da prenesu na mlađe kolege u Centru za razminiranje.

Ova međugeneracijska saradnja ne samo da predstavlja prenošenje stručnog znanja i praktičnih veština, već i mentorstvo koje je od presudnog značaja za razvoj budućih lidera u ovoj oblasti. Kroz obuku i usmeravanje, oni su odlučni u tome da daju svoj doprinos izgradnji kompetentnog i sposobnog tima koji će umeti da odgovori izazovima u oblasti protivminskog delovanja, kao i da nastavi sa napredovanjem i razvojem ove važne oblasti.