6.новембар Дан инжињерије Војске Србије – почасна традиција и посвећеност војној струци

Зачеци Инжињерије датирају од времена када је човек настојао да прилагоди природне објекте да би се заштитио од елементарних непогода и непријатеља.

Дана 06. новембра, давне 1865. године, у краљевини Србији донета је одлука о формирању рода инжињерије.

Прве инжињеријске јединице – пионирске чете формиране су 1860. године, а понтонирске 1862. године.

У другој половини 19. века међународни чиниоци и окружење утицали су да се изврши процес реорганизације стајаће војске Краљевине Србије. Формирани су родови војске по узору на савезничке армије у том периоду.

У краљевини Србији 26.октобра  1865. године (односно 6. новембра по новом календару), донет је Закон о измени и допуни Закона о уређењу Војске.

Овим законом је регулисано да се пионири и понтонири издвоје из артиљерије и да се формира посебан род војске – инжињерија, која је, поред пешадије, артиљерије и коњице чинила окосницу тадашње војске.

Практично, од тог дана се инжињерија појављује први пут као посебан род војске.

Oвај значајан датум из историје развоја Српске војске узет је за Дан инжињерије Војске Србије.

У блиској прошлости, у ратовима који су се десили на овим просторима, инжињерија је успешно извршавала све постављене задатке и обавезе. Испољила је изузетну храброст, одлучност, врхунску оспособљеност и професионалност.

У Србији су пионирски и понтонирски батаљон обједињени 1874. године у пук, а после српско-турских ратова Инжињерија се проширује и у другим специјалностима.

До почетка Првог светског рата организација српске Инжињерије није се битно изменила. У гоњењу после пробоја Солунског фронта српска Инжињерија највише се истакла у подизању мостова и оправци порушених објеката на путевима.

У периоду између првог и другог светског рата технички развој обележен је развојем пловних средстава  почетком механизације и моторизације. У другом светском рату Инжињерија се развијала у посебним условима. Међу основним задацима биле су диверзије на комуникацијама. Од ударних група за извођење диверзија, на почетку 2. светског рата, Инжињерија НОВ је на крају рата израсла на шест Инжињеријских бригада, од којих је једна била Инжињеријско-железничка.

Поред тога Инжињерија је ангажована на оправци и одржавању комуникација на ослобођеним територијама. У периоду завршних операција за ослобађање земље инжињеријска дејства су била усмерена на подршци армијских офанзивних дејстава.

Данас је Инжињерија род Војске опремљен у складу са могућностима земље, оспособљен за извођење инжињеријских дејстава (запречавањем, савлађивањем препрека, уређењем путева и утврђивањем) у савременим условима вођења рата.

Бројнст и разноврсност задатака које инжињеријске јединице извршавају, условиле су поделу рода Инжињерије на више специјалности, па тако данас постоје: Извиђачка, Пионирска, Понтонирска, Амфибијска, Путна, Мостовна и специјалност за Утврђивање и Маскирање.

Овим поводом, разговарали смо са пуковником у пензији Мариом Арбутином и потпуковником у пензији Предрагом Станчевићем, који су током своје каријере служили у Генералштабу Војске Србије а након пензионисања одлучили су да се прикључе Центру за разминирање Републике Србије.

Први саговорник, потпуковник у пензији Предраг Станчевић, официр инжињерије, започео је своју војничку каријеру 1992. године након дипломирања на Војној академији. Значајан део каријере провео је у инжињеријским јединицама, обављајући послове разминирања и савлађивања водених препрека, као и учествујући у борбеним дејствима. Био је кључна личност у формирању школе за разминирање у Бања Луци 1998. године, која је касније прерасла у Центар за уклањање мина у Сарајеву. Обављао је важне функције у Генералштабу Војске Србије и био аутор стратешких доктрина. Такође, активно је учествовао у међународним пројектима хуманитарног разминирања са НАТО-ом, Европском унијом и Војском САД.

Шта за Вас значи Дан инжињерије?

Србија и српски народ су познати по трновитом путу за опстанак на овим просторима кроз векове. Наша Војска је стално била уз свој народ па тако и инжињерци.

За разлику од других родова Војске инжињерци су имали привилегију да кроз цео свој развој и ангажовање, како у току војних операција у рату, тако и у току невојних операција и у миру, буду уз свој народ на терену и да заједно решавају задатке са цивилним сектором.

Дан родова, а самим тим и Дан рода инжињерије се у Војсци Србије иначе обележава радно. Познато је да инжињерци већи део своје каријере проводе на терену, ван касарне (помоћ локалним самоуправама на изградњи и реконструкцији локалних путева, пружање помоћи Српској православној цркви на уређењу манастирских и црквених објеката, отклањање последица снежних падавина, попречно свлађивање водених препрека и отклањање последица током поплава и друго) и наравно да на тај дан нису баш сви у могућности да буду у касарни и да свечаним дефилеом обележе тај дан.

Међутим, официри и подофицири инжињерије на кључним дужностима (команданти, начелници, помоћници команданата или лица која одреди командант или начелник) стално су проналазили време да обиђу колеге на терену, седну под шатор, а богами често и на неке импровизоване клупе и столове, па чак и на пањеве и да заједно попију кафу, ако се нађе и покоја чашица домаће ракије, и ручају заједно војнички ручак. Е то је за инжињерце много значило, па самим тим и за мене пошто сам скоро цео свој радни век провео на терену.

Обично се на тај дан окупе и активни и пензионисани инжињерци, присетимо се  добрих и срећних тренутака и дан када одамо почаст нашим несрећно страдалим инжињерцима.

Како сте се заинтересовали за инжињерију унутар Војске?

За инжињерију унутар Војске сам се заинтересовао током школовања на Војној академији. Иако смо у то време, као и сви студенти, разматрали који род да одаберемо, мени је инжињерија од самог почетка била ближа јер ми је пружала много могућности за даље школовање на цивилним факултетима, као и за стицање дипломе дипломираног инжињера нискоградње. Од малих ногу сам имао интересовање за техничке дисциплине, решавајући техничке задатке и занимајући се за конструкције, статику, геологију и инжињеријске радове, што ми је додатно олакшало одлуку да се определим за овај род.

Који су најзначајнији пројекти на којима сте радили?

Као официра инжињерије било их је много. Када је у питању област разминирања сваки пројекат на ком сам радио имао је своје специфичности. За мене лично најзначајнији пројекат је то да је, све што сам планирао, координисао, организовао и контролисао, прошло без инцидената за моје потчињене, а да су све планске активности биле извршене, посебно ако се узме у обзир да је посао разминирања у миру можда и највисокоризичнији посао.

Како инжињерија доприноси војним операцијама?

А куд без инжињерије? Како обезбедити кретање? Како преко воде?  С чим и како се утврдити и маскирати? Ко да поруши мост или путну комуникацију ако је то неопходно да би се заштитиле друге јединице Војске а и цивилно становништво, и на крају крајева нема те војске која нема инжињерију. Само је разлика, и то не велика, у организацији инжињерије, као и опреми и средствима са којим су инжињеријске јединице опремљене. Мој лични мото је: „Без инжињерије нигде“.

Можете ли описати неки значајан тренутак у вашој каријери као војног инжињерца?

За мене су сви били од значаја, како за Војску тако и за државу у целини.

Искористио бих прилику да из искуства кажем да се грешке у раду у области разминирања не могу исправљати, односно, директно утичу на угрожавање властитог живота и живота других, а онај ко их чини најчешће је њихова жртва.

Како се образовање и обука инжињераца у Војсци разликује од цивилног сектора?

Када је у питању образовање то се завршава на Војној Академији, мислим да има простора да се усавршавање у области хуманитарног разминирања још више надогради.

Међутим, обука војних деминера, по мом мишљењу, не разликује се много од обуке у цивилном сектору. Нагласио бих да се у последње три године војни деминери обучавају и у нашем Центру по међународним стандардима уз наше инструкторе и подршку инструктора из иностранства. Трудимо се да у будућности Центар за разминирање, у сарадњи са МО и МУП-ом, обучава већи број деминера за потребе на националном и међународном нивоу.

Који су најважнији аспекти тимског рада у инжињеријским пројектима унутар Војске?

По мом мишљењу, знање, лидерске вештине, искуство и дисциплина. Наравно Војска је по томе позната. Други би можда ове аспекте другачије дефинисали, али по мом скромном мишљењу сматрам да, када је у питању тимски рад, ово су темељи.

Такође, пошто сам до скора радио у Војсци на пословима разминирања, оно што би посебно истакао јесте то да послове разминирања у нашој војсци тренутно обављају најискуснији официри и подофицири инжињерије и техничке службе који су први стали у редове отклањања последица током бомбардовања НАТО на СРЈ 1999. године, као и одмах после тога, па све до данас.

Како Војска одговара на иновације у инжињерији у војним структурама?

Најкраће речено у складу са изазовима и претњама.

Верујем, а и знам из искуства да Војска прати савремене трендове и технолошки напредак и да у складу са проценама активно учествује у иновацијама.

Познато је да наша Војска има изузетно добре стручњаке,  институте и центре који се баве иновацијама, не само у опремању већ на првом месту у организовању, начелима и правилима употребе, личне и колективне заштите и друго.

У октобру 2023. године Центар за разминирање и Министарство одбране и Генералштаб Војске Србије потписали су Споразум о обуци припадника Војске Србије у разминирању и уклањању неексплодираних убојних средстава у Центру за разминирање, без накнаде и у складу с потребама Војске Србије.

Сада своје знање и искуство преносите на младе колеге у Центру за разминирање, колику важност има сарадња војног и цивилног сектора у противминској делатности?

Да. У војсци је поред сарадње још познат термин и садејство. Војска је одувек сарађивала са цивилним структурама, а садејство се односило само на војне јединице током извршења војних операција.

Када је у питању сарадња у противминској делатности из искуства знам да су постојали и да још увек постоје различити ставови како у цивилним структурама, тако и у Војсци. Међутим, лично сматрам да је овај јаз у већој мери превазиђен и да је сарадња сваког дана у успону, посебно у области обуке, опремања и размене искустава. Наравно да постоји потреба за продубљивање те сарадње и у другим аспектима, поготово на изменама и допунама нормативног уређења ове области на националном нивоу, иновацијама, заједничком ангажовању на пројектима чишћења, помоћи жртвама мина и друго.

Пуковник у пензији Марио Арбутина током 31 године службе у Војсци, прошао је кроз различите образовне и професионалне фазе, завршивши Војну академију, као и вишеструкa комадно-штабнa и генералштабнa усавршавања. Обављао је различите командо-штабне дужности, а у својој каријери је стекао бројне награде, укључујући Медаљу за заслуге у области одбране, официрску сабљу, и похвале за изузетне резултате. Ванредно је унапређен у чин пуковника, а током службе стекао је и значајна међународна искуства, укључујући курсеве у иностранству.

Завршетком Војне гимназије и Војне академије – смер инжињерија и касније кроз професионалну војну каријеру и додатних специјалистичких усавршавања стекао је непроцењива теоријска знања, практичне вештине и богата искуства у области планирања, организовања, извођења и контроле разних инжињеријских радова и задатака.

Према његовим речима, инжињерију као род војске може изабрати само онај који воли њену разноврсност, тежину и изазове које пружа и који се протежу од изградње и реконструкције путева и саобраћајница, изградње и одржавања мостова, рушења елемената и материјала, савлађивања водених и сувих препрека, изградње и уређења склоништа и заклона и маскирања па до најопаснијих и безбедносно високо ризичних послова са минско-експлозивним средствима.

„Управо синергичан спој теорије, праксе и искустава уз доследну примену прописаних техника и процедура извођења радова, тимске слоге и високе координације рада, као и неприкосновено спровођење свих мера безбедности и заштите људи, материјалних средстава и животне средине су гарант квалитета, професионалности и успеха сваког пројекта и посла.

Један од најизазовнијих и безбедносно сложених задатака припадника инжињерије је свакако разминирање и уништавање неексплодираних минско-експлозивних средстава и других експлозивних заостатака ратних сукоба на простору Републике Србије“, рекао је пуковник Арбутина.

Због наведеног је и лично поносан јер је, како каже, више пута имао прилику да буде део најстручнијег војног тима за проналажење и уништавање изразито опасних касетих  и авионских бомби великих ексолозивних маса заосталих након Нато агресије на СРЈ 1999. године. Током реализације тих најопаснијх послова нису бројали пронађене и уништене бомбе већ су бројали спашене животе грађана наше земље од заостале и подмукле смртоносне претње.

Сада, пуковник Арбутина своја искуства и знања несебично дели и преноси младим колегама у Центру за разминирање.

„Управо због непроцењивог знања, професионалности и стечених искустава у пракси пензионисани инжињерци уз подршку и у сарадњи са Центром за разминирање Републике Србије као надлежном институцијом, могу дати свој пун допринос у стручној едукацији, размени искустава и даљем усавршавању и оспособљавању цивилних лица која ће се бавити пословима проналажења, препознавања, уклањања и уништавања неексплодираних експлозивних средстава, као и едукације грађана и посебно деце на могуће претње и безбедне поступке и процедуре у случају проналаска или наиласка на претњу“, истакао је Арбутина.

Пуковник у пензији Марио Арбутина и потпуковник у пензији Предраг Станчевић, представљају пример истинске посвећености стручном и етичком раду у области разминирања. Њихова дугогодишња каријера у Војсци Србије, као и активно учешће у међународним пројектима, донела им је богатство знања и искуства које су одлучили да пренесу на млађе колеге у Центру за разминирање.

Ова међугенерацијска сарадња не само да представља преношење стручног знања и практичних вештина, већ и менторство које је од пресудног значаја за развој будућих лидера у овој области. Кроз обуку и усмеравање, они су одлучни у томе да дају свој допринос изградњи компетентног и способног тима који ће умети да одговори изазовима у области противминског деловања, као и да настави са напредовањем и развојем ове важне области.