Цивилна заштита – систем који се прожима кроз многе сфере друштва
Поводом 01. марта – Међународног дана цивилне заштите, у разговору са Братиславом Ранчићем, некадашњим начелником Управе за цивилну заштиту Сектора за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова, а сада ангажованог у Центру за разминирање, где своје дугогодишње искуство и стечено знање несебично дели са младим колегама, говоримо о значају цивилне заштите за становништво у Републици Србији, као и о појединостима које свако треба да има на уму када је у питању поступање у ванредним ситуацијама.
Господине Ранчићу, за почетак да нам кажете шта је то цивилна заштита?
– Цивилна заштита (ЦЗ) је Законом о смањењу ризика и управљању ванредним ситуацијама дефинисана као организовани систем чија је основна делатност заштита и спасавање и отклањање последица елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа других већих опасности које могу угрозити становништво, материјална и културна добра и животну средину у миру, ванредном и ратном стању.
Законом о одбрани утврђено је да се цивилна заштита у ванредном и ратном стању организује као део система одбране.
Цивилна заштита је међународно кодификована Допунским протоколом уз Женевске конвенције од 12.08.1949. године о заштити жртава међународних оружаних сукоба (Протокол I). СФРЈ је наведени Протокол I законом ратификовала 26.12.1978. године. Тако да је наведени Протокол I део правног поретка Републике Србије.
Главом VI, горепоменутог протокола, дефинисан је појам цивилне заштите, поље примене, општа правна заштита припадника ЦЗ и друго.
“Под изразом цивилна заштита подразумева се вршење хуманитарних активности с циљем да се цивилно становништво заштити од опасности од непријатељства или несреће и да му се помогне да савлада њихово непосредно дејство, као и да се обезбеде услови потребни за његов опстанак.” (члан 61, Протокола I)
Такође, чланом 61, утврђено је да се под изразом цивилна заштита подразумевају оне установе и друге јединице које је надлежни орган организовао и овластио да врше неке од хуманитарних задатака наведених у члану 61, Протокола I.
Можете ли да кажете нешто више о цивилној заштити у ванредним ситуацијама?
– Цивилна заштита сеактивира када настану ванредне ситуације изазване елементарним непогодама или техничко-технолошким несрећама, а таквог обима и интензитета да њихов настанак или последице није могуће спречити или отклонити редовним деловањем надлежних органа и служби, те је за њихово ублажавање и отклањање неопходно ангажовати додатне снаге и средства.
Шта су снаге цивилне заштите код нас?
– Тренутно важећим Законом о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама, снаге цивилне заштите су јединице цивилне заштите, повереници цивилне заштите, као и субјекти од посебног значаја за заштиту и спасавање, привредна друштва и друга правна лица, хуманитарне организације и удружења које имају одређене способности које могу бити корисне за заштиту и спасавање цивилног становништва.
Какве су то јединице и за шта се оспособљавају?
– Јединице цивилне заштите се организују као специјализоване и као јединице опште намене. Специјализоване јединице образује Сектор за ванредне ситуације, док су за формирање јединица опште намене и јединица за узбуњивање, задужене јединице локалне самоуправе.
Специјализоване јединице цивилне заштите се опремају и обучавају за ангажовање на територији целе државе, а јединице опште намене се ангажују само на територији локалне самоуправе која их је формирала.
У складу са проценом угрожености јединице цивилне заштите се образују, опремају и оспособљавају као оперативне снаге за извршавање мера цивилне заштите.
Које су то специјализоване јединице?
– До сада је Сектор за ванредне ситуације формирао следеће Специјализоване јединице:
За заштиту од пожара, спасавање на води и под водом, пружање прве помоћи, збрињавање, радиолошко-хемијско-биолошка заштита и спасавање из рушевина.
Како се постаје припадник јединице цивилне заштите?
– У јединице цивилне заштите распоређују се војни обвезници који нису служили војни рок или су цивилно служили војни рок и добровољци, као и жене и мушкарци.
Добровољци се распоређују у јединице ЦЗ у складу са њиховим претходно стеченим знањима, способностима, склоностима и исказаним жељама.
Да ли припадници ових јединица пролазе кроз неку обуку?
– Да, наравно, обуке су обавезне. Основне обуке трају од 5 до 7 дана у зависности од врсте јединице. Јединице ЦЗ, по завршеној основној обуци, једном годишње се позивају на тренинге у трајању од 1 до 2 дана.
Ко спада у субјекте од посебног значаја за заштиту и спасавање на територијама локалних самоуправа?
– У ванредним ситуацијама јединице локалне самоуправе ангажују своје јединице цивилне заштите, а поред њих и све друге расположиве снаге на својој територији, а нарочито правна лица која располажу одређеним капацитетима за заштиту и спасавање.
Такође, у заштиту и спасавање укључују се и хуманитарне организације и удружења грађана, спортски клубови, добровољно ватрогасна друштва и други који имају одређене способности за заштиту и спасавање и пружање помоћи пострадалом становништву.
Ко даје задатке?
– Свим снагама за заштиту и спасавање у локалним самоуправама у спровођењу мера цивилне заштите, руководи Штаб за ванредне ситуације.
И да се вратимо, које су то мере цивилне заштите?
– Закон о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама утврдио је мере цивилне заштите, а то су:
Узбуњивање, евакуација, склањање, збрињавање угрожених и настрадалих, радиолошко-хемијско-биолошка заштита (РХБ заштита), заштита од техничко-технолошких несрећа, заштита и спасавање из рушевина, заштита и спасавање од поплава и несрећа на води и под водом, заштита и спасавање на неприступачним теренима, заштита и спасавање од пожара и експлозија, прва и медицинска помоћ, асанација терена и заштита од експлозивних остатака рата (ЕОР).
Како сте задовољни са нормативно-правном регулативом која регулише послове цивилне заштите?
– Да, мислим да је нормативно-правна регулатива доста добро урађена што омогућава развијање цивилне заштите само је потребно обезбедити већа финансијска средства за развој јединица цивилне заштите, како у Сектору за ванредне ситуације, тако и на нивоу јединица локалне самоуправе за формирање и опремање јединица опште намене и јединица за узбуњивање.
Рекли сте да је једна од мера цивилне заштите и заштита становништва од неексплодираних убојних средстава (НУС)? Нажалост, што се тог питања тиче, историја нам је оставила бременито наслеђе.
– На територији Републике Србије, у задњих сто година, вођено је више ратова а једна од последица оваквих историјских околности је присуство великих количина заосталих НУС.
Проблем проналажења, уклањања и уништавања НУС на територији и акваторији Р. Србије утолико је сложенији што су НУС различите конструкције, величине, порекла и што потичу из различитих временских периода почев од Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, НАТО бомбардовања и после 1999. године.
НАТО бомбардовање 1999. године је за последицу оставило присуство великог броја неексплодираних авио-бомби и ракетних пројектила велике масе, као и загађеност територије неексплодираном субмуницијом касетних авио-бомби.
Центар за разминирање обављајући послове чишћења контаминираних површина загађених минама, касетним бомбама и другим неексплодираним убојним средствима је, поред Сектора за ванредне ситуације, учесник у спровођењу мере заштите од неексплодираних убојних средстава. Тако да 01.март – Међународни дан цивилне заштите, треба да обележава и Центар за разминирање као део система цивилне заштите.
Када сте се Ви заинтересовали за заштиту од неексплодираних убојних средстава?
– То је почело 1999.године када је НАТО пакт извршио агресију на нашу земљу и када смо се суочили са бомбардовањем, што је за последицу имало и проблем неексплодираних убојних средстава које је требало под хитно уклањати јер су непосредно угрожавале становништво.
Тада смо у цивилној заштити успели да оформимо два тима за уклањање и уништавање НУС-а. По завршетку бомбардовања, цивилна заштита је наставила да ради на уклањању и уништавању НУС-а и борби за устројавање адекватне систематизације и формирање тимова за обављање ових задатака. Децембра 2002.године оформљен је Центар за разминирање као тело надлежно за координацију послова у вези са хуманитарним разминирањем, што је нама у тадашњој цивилној заштити доста олакшало посао јер је Центар преузео део задатака, у првом реду, у чишћењу површина од касетних бомби и мина, док је цивилна заштита наставила да се бави уклањањем и уништавањем свих случајно пронађених НУС-а, као и пронађених НУС на пројектима чишћења загађених површина које израђује и организује Центар за разминирање.
Од тада је почела наша сарадња која траје и данас.
Након пензионисања, на позив директора Центра Бојана Гламочлије, придружио сам се тиму Центра за разминирање. Моје интересовање је, поред других послова заштите од експлозивних остатака рата, обука деминера и пиротехничара и стварање услова за организовање и извођење обука. И ево, заједничке напоре, после више година, крунисали смо формирањем и званичним отварањем Иновационо-едукативног парка Центра за разминирање, у бившој војној касарни у Великој Моштаници, коју нам је војска дала на коришћење. Ту смо створили услове за врхунску обуку деминера и пиротехничара, поред кабинета опремљених са мноштвом школских и вежбовних убојних средстава, са пресецима убојних средстава, делаборисаним убојним средствима, израђеним полигонима за деминирање и чишћење бојног поља, као и полигона за обуку употребе свих врста детектора и њихово баждарење.
На крају, хтео бих да нагласим да ми рад и сарадња са младим колегама у Центру за разминирање представља право задовољство и испуњава ме новом енергијом и еланом.
